90 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА КЛУБА
Наших 90 година
Мисао о значају развоја, унапређења и популаризације спортског ваздухопловства јесте почетак наше приче о ваљевском аеро-клубу. Свест о њеној важности зачела се крајем 19. и почетком 20. века у земљама западне Европе, када се оснивају први аеро-клубови, а код нас 1921. године оснивањем првог таквог клуба у Београду. Оснивачи су били српски авијатичари из Првог светског рата. Дванаест година касније, 1. јануара, сада већ далеке 1933. у ондашњем ваљевском листу „Глас Ваљева“ осванула је и ова вест: Данас у три часа поподне сазват је нарочитим апелом збор Ваљеваца да у сали овдашње гимназије оснују аеро-клуб. На збору ће изасланик Главног одбора аеро-клуба, инжењер Ненад Миросављевић, говорити о авијацији и задацима аеро-клуба. Недељу дана касније у истом гласилу забележено је оснивање и почетак рада аеро-клуба у Ваљеву. На оснивачкој скупштини за првог председника изабран је адвокат С. Протић, за потпредседника Р. Стефановић, лекар, а за за секретара Емил Шмит, пилот. Чланове Управног и Надзорног одбора чинили су неки од најугледнијих Ваљеваца тог доба, истакнути лекари, адвокати, један генерал, директор банке, виђенији трговци. До краја године клуб је имао 67 активних чланова, чланарина је износила 2 динара, а чланска карта и значка 5 динара.
Од тада, па до данас, пуних 90 година, стотине и стотине младих људи проћи ће разнолике обуке у овом клубу, стећи нарочите вештине у спортском ваздухопловству, заволети моделарство, једрилице, у најновије време параглајдере, многима ће то бити и одличан старт за будући животни позив, када ће уместо једрилицом пилотирати најсавременијим миговима. Сва ова постигнућа, од самог почетка, обележило је неуморно ангажовање и посвећеност људи који су били на челу Аеро-клуба и свих оних који су га истински волели и доживљавали као нешто вредно, корисно и важно.
У првим годинама постојања активност Клуба базирала се углавном на моделарству. Тадашњи секретар клуба и један од његових најагилнијих чланова, учитељ Чеда Милошевић, 1937. године основао је у Занатској школи огранак Аеро-клуба, тј. моделарску секцију и убрзо први курс ваздухопловног моделарства. Ваљевске занатлије и трговци пружали су помоћ у снабдевању моделарским материјалом, а значајан допринос у томе имао је и председник Клуба, трговац Милош Кораћ, посебно када је из Будимпеште донео електричну тестеру за дрворез. Аеро-клуб је те године организовао и једну прворазредну манифестацију за грађане Ваљева, први аеро-митинг на Дабића пољу ( терен фабрике Крушик), уз учешће цивилног и војног ваздухопловства и са скоковима падобранаца. Након завршетка аеро-митинга Ваљевци су могли да се провозају авионом по цени од 10 динара. Интересовање је било велико, али због временске ограничености само је педест троје Ваљеваца имало привилегију да искуси овај несвакидашњи доживљај. Први званични инструктор ваздухопловног моделарства био је Пантелија Пешић који је, као најбољи у класи, завршио курс у Београду, јануара 1938. и обучио десетине младих моделара.
У годинама Другог светског рата Аеро-клуб је престао са радом. Тек 1947. године један од првих једриличара, који је своје знање стекао на једриличарском курсу током радне акције, Предраг Јовановић, са групом ентузијаста оснива Спортско-ваздухопловно друштво Сретен Дудић (названо по пилоту погинулом у Шпанском грађанском рату) и бива његов први предсредник. Друштво окупља већ у почетку око 165 чланова. Највећа пажња се посвећује кадровском оспособљавању. Једриличари и падобранци се упућују на практичну обуку у Вршац и Крагујевац. Млади моделари учествују на разним такмичењима. Рад Друштва није остао незапажен, те 1948. бива награђен. Ваздухопловни савез Југославије, у знак признања, уручује му радио-апарат Космај ( престижан уређај за оно време). Крајем 1949. Друштво је променило свој назив у Аеро-клуб Сретен Дудић.
Прву половину 50-их година карактерише наставак активности у области моделарства, једриличарства и падобранства. Неколико значајних момената обележило је овај период. Први пут су на аеродрому у Дивцима изведени скокови падобранаца из авиона Шће-2 , започела је изградња хангара у Дивцима, уз помоћ предузећа Крушик и ангажовањем директора Тркуље. У стални радни однос прима се Расим Скареп, наставник једриличарства, као управник Ваздухопловне школе Ваљево, и започиње обука прве групе једриличара на аеродрому у Дивцима, и то на новонабављеној једрилици Рода и на реконструисаном витлу Штајнер. Када је набављена једрилица Чавка, могла је да се изводи комплетна обука. У овом периоду започиње да се обучава и прва група моторних пилота. Обучена су укупно њих осморица, од којих ће двојица и те како обележити наредни период рада Аеро–клуба, који иначе мења свој назив у Аеро-клуб Крушик. Реч је о Радици Попову и Јордану Танасковићу. Моделари 1954. освајају 1. место на зонском такмичењу. Наредне године Клуб добија стално запосленог наставника моторног летења, Павла Николића, и авио-механичара Миливоја Милинковића. На крају временског периода о коме говоримо Команда ратног ваздухопловства организовала је метео-станицу, чиме су створени услови за још интезивнији рад у наредним годинама. Њих ће обележити, пре свега, масовна обука моделара (моделарство се уводи у основне школе, као део наставе општетехничког образовања), повећан број летова једриличара и моторних пилота. Председник клуба 1959. постаје Радица Попов.
Међутим, упркос ангажовању и посвећености руководства Клуба, услед недовољних финансијских средстава, односно одсуства потребне помоћи локалне власти, летачка активност готово замире током прве половине 60-их година. Аеро– клуб у једном тренутку остаје и без својих просторија, које је до тада мењао више пута. Добија неусловни простор у улици Војводе Мишића (бивши Градски подрум). Једино се у овим тешким годинама одвијала обука падобранаца, којом је руководио наставник Миодраг Пекмезовић. Летачких средстава више није било, те је празни хангар у Дивцима издат у закуп. Аеро-клуб се сели у нове просторије у улицу Проте Матеје бр. 11.
Почев од 1966. године лагано оживљава активност клуба, који креће у сусрет својим најуспешнијим годинама, по многима, свом златном добу – 70-им и 80-им годинама прошлог века. Још једном се потврдила чињеница да без разумевања и подршке локалне заједнице, ентузијазам појединаца, ма колико био снажан, не може изнедрити жељене резултате и успех. Једриличари, падобранци и моторни пилоти обнављају своја летачка звања и дозволе у Београду и Трстенику, На аеродрому у Дивцима организује се 1967. Републичко такмичење слободнолетећих модела и ракеташа, клуб добија на позајмицу авион Курир и једрилице Цирус и Јастреб, чиме отпочиње летачка активност. Управник Ваздухопловне школе након одласка Расима Скарепа, био је наставник једриличарства Јордан Танасковић. Убрзо од града Клуб добија и 8 хектара аеродромског земљишта на коришћење. Изводи се по први пут комплетна обука падобранаца. Уместо дотрајале бараке изграђена је и пристанишна зграда (садржавала је спаваонице, учионицу, радионицу, магацин алата и стан за домара).
Нижу се и успеси на републичким и државним такмичењима. Освојена су прва места у екипној и појединачној категорији ракетних моделара и ракетоплана. Заслужну титилу најбољих понели су Јанко Пухалац, Ивица Слачанин и Владимир Вучетић. Велики допринос томе дао је свакакао Бранислав Теодоровић, дугогодишњи руководилац ове секције. Ваљевски аеро-клуб организовао је 1970. Републичко падобранско првенство, које ће се и убудуће одржавати у нашем граду. Те године отпочиње и обука моторних пилота, а за управника Ваздухопловне школе постављен је Милан Торбица. Наредне године на Савезном такмичењу моторних пилота у Краљеву Јордан Танасковић је освојио 1. место. За постигнуте сјајне резултате Аеро-клуб Крушик је 1971. године награђен Септембарском наградом града Ваљева.
Следеће године, на такмичењу моторних пилота из свих република ондашње Југославије, окупљених на Меморијалу „Едуард Русијан“ у Београду, Станоје Николић заузима 1. место, док се Радица Попов успешно такмичио на првенству Југославије у акробацијама, у Словенији, у околини Бледа. Душан Милошевић 1973. године постиже својеврсни рекорд, који ни до дан-данас није оборен – прелет једрилицом у трајању од 7 часова и 10 минута. Број чланова аеро-клуба 1974. године достиже импозантну цифру од 400 чланова, од којих је чак 114 такмичара. Комплетан тренаж падобранаца и пилота – резервних официра одвијао се за потребе команди на авионима Утва-25 и Аеро-3. Као председник клуба и директор у оно време најмоћнијег предузећа у граду, Крушика, генерал Ђука Љиљак умногоме је допринео финансијској стабилности и успешности клуба.
Наредну деценију обележило је неколико значајних момената. Реконструисана је полетно-слетна стаза аеродрома у Дивцима, одржан је први Отворени падобрански куп града Ваљева, који ће у наредним годинама израсти у једно од најзначајнијих падобранских такмичења и стећи међународни карактер. Уз свесрдну помоћ Крушика, оснива се и радионица за израду моделарских ракетних мотора. У овом периоду ишколован је највећи број наставника моторног летења, једриличарства и падобранства. Поред већ поменутих успешних ваздухопловних педагога, наставни кадар се у овим годинама чине: наставник падобранства – Зоран Раковић; наставници једриличарства – Мирослав Максимовић, Владан Марковић, Мирослав Милутиновић, Раде Манојловић и Предраг Милошевић, који је уз Мирољуба Саватијевића и Миливоја Петровића и наставник моторног летења. Настављена је у претходној деценији започета обука гимназијалаца Ваздухопловне војне академије из Мостара и траје до 1987. године. Секцијом ракетних моделара руководе Јанко Пухалац, Владимр Вучетић и Боба Зековић, инжињери и конструктори војних програма Крушика. Заслужни за исправност авиона били су авио-механичари Миливој Милинковић, Радован Лазић и Славко Теодоровић. Секцијом слободнолетећих модела руководи Бранислав Теодоровић. Листи изузетних такмичара прикључују се и Драган Тодоровић – моделарство, Зоран Раковић – падобранство, Миливој Петровић – моторно летење и Предраг Милошевић у категоријама: једриличарство, моторно и акробатско летење. На челу клуба је Радица Попов.
Аеро-клуб Крушик један је од најуспешнијих аеро- клубова ондашње Југославије. Треба, свакако, поменути да је велики број жена током дуге историје ваљевског аеро-клуба прошао летачку обуку, али нису наставиле да пилотирају. Једна од ретких која је још 50-их година стекла основно летачко знање и наставила да пилотира све до последње деценије 20. века јесте Верица Ђокић.
У току турбулентних 90-их година активности клуба су знатно мање. Сводиле су се углавном на усавршавање летачких кадрова и уређење аеродрома. Сам почетак ове деценије обележила је једна изузетна трагедија. Наиме, 1990. године на аеродрому Пониикве живот је изгубило пет истакнутих чланова ваљевског аеро-клуба: Мирољуб Саватијевић, Славко Теодоровић, Зоран Јовановић Пишкин, Бранко Протић и Миливоје Ђокић. Последњи са овог тужног списка, Миливоје Ђокић, био је носилац Златне једриличарске значке пошто је 80-их година остварио невероватан подвиг – прелет 300 км, висину 3000м и трајање лета од 5-6 сати Међутим, и поред тешких времена остварују се неки добри резултати. У категорији падобранаца јуниора Миливоје Савић осваја 1. место на првенству Југославије 1994. године, а. посада Миливоје Петровић – Миодраг Живковић две године заредом заузима прво место на авио-релију Југославије, чиме је изборила учешће на светском првенству У Данској 1995. Руководиоци Клуба се чешће мењају, а и сам клуб 1994. мења свој назив у Аеро-клуб Ваљево.
Услед одређених објективних потешкоћа и нерешених имовинско-правних односа током првих петнаестак година овог века, активност Клуба замире. Ситуација се кристалише 2017. године када једна група старих чланова својим ангажовањем, енергијом и ентузијазмом обнавља рад Аеро-клуба Ваљево и он улази у нову фазу свог битисања. Стари чланови обнављају своје летачке дозволе и лиценце у Трстенику и Јарку. Већ наредне године одржан је Куп моделара и Куп параглајдера. Клуб се 2019. региструје у АПР-у, изабрано је ново руководство, регистрована је Школа једриличарства, набављена једрилица за обуку. На њој ће се 2021. године, после готово четврт века, у сарадњи са Министарством одбране реализовати прва обука пилота једриличара. Прошле године је по први пут, са жељом да постане традиционалан, одржан Меморијални куп Миленко Павловић.
Председник Клуба је најпре био Предраг Милошевић, потом Оливера Кнежевић, а данас ту функцију обавља дугогодишњи члан и једриличар Слободан Андрић. Аеро-клуб Ваљево наставља да у свом окриљу негује рад моделарске секције, али уз две једрилице и један авион за вучу, које поседује, првенствену активност усмерава ка једриличарству.
Свесно чињенице да је једриличарство основа пилотског позива, жеља садашњег руководства је да код што већег броја младих људи побуди интересовање за једрилице и да Аеро-клуб Ваљево постане расадник будућих врсних једриличара и такмичара који ће својим успесима допунити богату ниску победничких трофеја којима се овај клуб окитио. У томе им желимо много успеха у будућности, а причи о ваљевсом аеро-клубу још дуго, дуго трајање!
Централном академијом која је одржана у свечаној сали Ваљевске гимназије обележено је 90 година Аеро клуба Ваљево.
У лепо замишљеном и реализованом програму уз учешће црквеног камерног хора “Емануил”, и бенда Лазара Аврамовића, присутни су имали прилику да преко видео бима виде бројне фотографије до сада невиђене у јавности, са пионирских почетака, али и у годинама у којима је ваљевски Аеро клуб био међу најбољима на просторима старе државе.
Као златне године Аеро клуба наведен је период 70-тих и 80-година прошлог века, када је аеродром Дивци био значајна карика спортског авио саобраћаја, и када је клуб изнедрио многобројне пилоте, једриличаре, падобранце. Још увек је необорен рекорд Душана Милошевића, који је пре готово 40 година једрио седам сати и десет минута.
Готово 25 година Аеро клуб Ваљево је био готово само слово на папиру. Агилношћу новог (старог) руководства од 2019 године аеродром је поново оживео. Кренуле су обуке једриличара, одржавају се скупови моделара уз учешће многобројних заљубљеника из целе Србије. Стигла је помоћ и Министарства одбране за програм обуке будућих једриличара. Интересовање је било велико јер је обука била бесплатна. У овој години биће и нових акција каже председник клуба Слободан Андрић, а посебно истиче:
“Поводом 90 година постојања Аеро клуба Ваљево издаћемо монографију, јер је то велики период, и мислим да је веома важно да ту историју сажмемо, да је сачувамо. Не само због Аеро клуба, већ због самог ваздухопловства, али и града Ваљева. Стрпљиво сакупљамо материјал трудећи се да нешто не прескочимо. Ваздухопловство не значи само сести и летети. Пилот се не ствара преко ноћи, то је један процес за који треба и времена и новца. Тренутно старо чланство покушава да обнови своје лиценце и дозволе и да нове, младе људе уведемо у клуб, да извршимо обуке, и једног дана наставити наш посао.”
На самој академији забележено је присуство представника града, Војног ваздухопловства, пилота великих компанија од Ер Србије до фабрике Боинг, пилота ратног ваздухопловства Србије, спортских пилота из целе Србије…Виђени су поздрави и речи подршке од пилота са Међународних линија. Бурно је поздрављен и говор најстаријег пилота у Србији Мирослава Мике Исаковића , који је бриљантно направио паралеле из времена својих почетака 1953.године и садашњости. Пригодним дипломама награђени су сви заслужни за успехе Аеро-клуба у досадашњем периоду.
АУТОР ОБЈЕКТИВА 08/02/2023
