Treći dijamant - Luka Ranđelović

Ako pričamo o fizičkim priznanjima, koja izdaje FAI (međunarodna organizacija za vazduhoplovni sport), Zlatno “C” sa tri dijamanta je najviše u svetu jedriličarstva. Jedan za (pridobijenu) visinu od 5000 m, drugi za prelet FAI trougao 300 km i treći za prelet 500 km. Svaki izazov za sebe i sve bez pogonskog sredstva, na snazi prirode i veštini pilota, što u čitanju prirode, što u letenju samom.

U celoj istoriji Srbije, 11 pilota nosi ovo priznanje.

Trougao sam odleteo drugu godinu nakon obuke, nonšalantno napadajući Lešce, Novo Mesto i Maribor. Visinu sam osvojio u talasima iznad Slovenije, gde sam se uzdigao na 6500 m QNH, dišući na škrge, uz veliku gracioznost tamošnjih kontrolora, koji su vrteli putnički saobraćaj oko mene. Ali poslednji, 500, se nekako nikad nije poklopio sa mnom. Mnogo koji pokušaj se završio na njivi, slećući između redova sadnica, razgovarajući sa seljacima o problemima otkaza motora i moje neizmerne zahvalnosti na njihovom dobro uređenom terenu. U tim trenucima bih gledao gore i video kolege pilote, koji me zbog drugačijih procena nadleću i jedre dalje. A ja sedim na jedrilici, čekam ekipu, i razmišljam o greškama. Dočekujem lokalce i dajem deci da se slikaju u kabini.

U četvrtak, 13. 8. 2026, ritualna provera vremenske prognoze u toku posla je zamirisala na mogućnost. Mogućnost je rodila nemir a nemir tražio slobodno za petak. Odmah sam definisao zadatak, 4 kraka po 126,5 km, pravac Divci – Ćuprija. LYVA – LYCU – LYVA – LYCU – LYVA, ukupno 506 km pravom linijom. Deklarisao ga u zapisivačima leta, pripremio plan leta, analizirao terene, aerodrome i još jednom prognozu. Brzinski se spakovao i pobegao da prenoćim na aerodromu u Divcima. Jedrilica koju letim je na donjem spektru performansi, što znači da će mi trebati dug termički dan, a leto je već fino poodmaklo. Ustajem rano, polećem rano i napadam zadatak.

Nemir me budi rano. U jutro proveravam da li se prognoza pogoršala, ali je ostala ista. Kasni start za jako vreme od Divaca do Kragujevca. Slabije oko Kragujevca i dobro opet od Jagodine do Ćuprije. Ali to je samo jedan od 4 kraka. Apsolutni kraj za okretanje poslednjeg kraka je 17:00 po lokalnom vremenu. Ne očekujem nevreme.

Čekajući ekipicu, doručkujem, hranim aerodromske pse i čekam. Nema ih još, niko ne napada zadatak i nikome se ne žuri. Praznim hangar, pripremam letelicu i sebe. Ubrzo se okupljaju dragi članovi i smeškaju kad im obelodanim plan. Ambiciozno, ali ne i nemoguće.

U 10:55 polećem prvi, u čisto plavetnilo, bez oblačka na vidiku. Nalazim stub iznad Mionice ali drži samo do nekih 600 m QFE. Sat i dvadeset minuta se vučem ispod 1000 m, čekajući da vreme proradi i krenem na startnu liniju. I vreme proradi, izvlačim stub na 2200 m i krećem put Ćuprije. Ovo bauljanje mi je ozbiljno skratilo termički dan. Moraću da budem brz.

Preda mnom vremena još nema. Tek oko Rudnika, snažnog, šumovitog i za sletanje nepristupačnog, nekih 50 km od mene, se pojavljuju kumulusi. A imam čeoni vetar 15-ak km/h, što mi krnji finesu. Uspeo sam da se dovučem do Rudnika, popeo koji stub, naleteo čak i na 3 m/s (prosek) i ostvario dolet do Kragujevca. Opasnost sletanja na njive je izbegnuta za sad, idemo dalje! Između stubova letim konzervativnih 140 km/h, dok se vreme ne otvori. Sporije ne smem zbog starog MacCready-ja, brže ne mogu zbog zdrave pameti. Nadlećem aerodrom Kragujevac MIND, šaljem pozdrave bez odgovora i nastavljam ka Velikoj Moravi. Iznad nje me zove ogroman crni kumulus što bukti nad područjem 15 x 15 km. Ciljam pravo pod njega, puštam rezerve i zalećem se u stub od 5 m/s. Uzdižem se, penjem kao raketa, kad me kontrola ograniči na 5000 ft, pola od onoga što mi je operativno potrebno za let. Obaram nos i vrtim istu visinu sa sve većom brzinom dok to ne razrešimo. Problem je druga jedrilica u blizini. Uočavam je, tražim vizuelnu separaciju i pikiram na gore čim dobijem dozvolu. Druga jedrilica je Đura u Grobu, vrti stub uz mene. Pozdravljamo se u vazduhu mahanjem krila i nastavljamo svako svojim putem. Vreme drži sve do Ćuprije. Okrećem tačku i jurim nazad.

Isti taj istok koji mi je jeo performanse, sad mi je vetar u leđa. Vreme je sve jače. Gledam na sat i vidim da kasnim. Kasnim za planom, kasnim za vremenom. Među stubovima letim 150+ km/h, a stubove vrtim samo 3+ m/s, ne bih li prestigao odbeglo vreme. Prosečna brzina do Divaca 105 km/h, prosečna finesa 50, na fabričkih 38 moga Std. Cirrusa. Nije loše.

Okrećem Divce, tek 250. km, i javljam se na frekvenciji rečima: “Okrenuo Ćupriju, idem još jednom, ali neću uspeti”. Uzvraćaju mi bodrenjem preko radio stanice i potpaljivanjem žara borbe. Kasnim sat vremena za planom. U glavi kratim zadatak i pitam se sa koliko bih bio zadovoljan? Kragujevac je nekih 70 km, znači ~400 km. I dalje nije loše. Nastavljam svoj put, vreme se polako gasi. Dolazim do aerodroma Kragujevac MIND i pomislim “hajde još malo”. Nastavljam ka Jagodini, ali kako letim napred sve vreme gledam nazad ka Zapadu, kako su kumulusi sve tanji, sunce sve niže. Dan se polako gasi.

Iznad Crnog vrha pomislim kako je sada jedina pametna odluka da se okrenem nazad i dovučem kući. Setim se da je klupski Cirrus u mojoj prikolici i da ću se vratiti tek posle ponoći kad sletim na njivu.

Jasno mi je šta je prava odluka. Gledam na sat i.. nastavljam dalje. Ja sam na zadatku i leteću ga do njive ako treba.

Odlično se držim, ali 15 km od okretne tačke je potpuna rupa. Tamo i nazad -> 30 km, iliti 1000 m moje dragocene visine. Krajem dana su priključci za stub neumoljivo visoki, a ja tu visinu neću imati. Poslednja mogućnost za okret nazad i skraćivanje zadatka, ali moraš biti optimista u ovom sportu. Nastavljam dalje, okrećem poslednju tačku, i zaista me svlači preko 1000 m. Rezerva mi nestaje. Želudac tone niže od jedrilice, dok variometar bruji monotonim baritonom. Ciljam pod iste one oblake pod kojim sam pre 20 minuta vukao 3 m/s, i dobijam bednih 1 m/s.

Sad se nalazim u teškoj situaciji.

Stubovi na koje nailazim su slabi. Povratak visine će trajati večnost, a time će dan proći i neću stići nazad. Taktički gledano sam veoma nisko, ulazim u stub od 1.5 m/s i propuštam ga, jer ne mogu da ga priuštim. Potreban mi je jak stub za brzinu, da prestignem kraj dana. Da se dokopam kuće. Pokušavam da dođem do prevoja između doleta na LYCU i LYKG (Kragujevac MIND), ali nemam visinu, a između nas je Crni vrh. Prošli put kad sam ga nadletao izgledao je ravno kao Vojvodina, ali sad sam niži i njegovi obrisi mi remete vizuru doleta do LYKG. Nemam visine za oba aerodroma. Znam da oko LYKG ima njiva i da će se naći već pogodna. Bacam se u nepoznato, u nadi da mi priključak neće ostati previsok. Kao po iglama dolazim do LYKG i tu mi biva malo lakše, jer ću bar sleteti na aerodrom. Još samo ~70 km.

Javljam im se informacijom da ću možda uskoro sleteti, i u tom trenutku osećam kako mi stub diže levo krilo. Odmah naginjem letelicu na levo. Smanjujem brzinu na 90 km/h. Nagib 45°. Smirujem sve. Centriram. Stub jača sa visinom, jedrilica se diže, a visoko iznad nje, moje srce vidi Divce u daljini. Izvlačim visinu i odjednom kreće da se rađa ideja da ću možda, posle 10 godina, konačno uhvatiti taj nedostižni dijamant.

Povratim nekih 800 m i napadam Rudnik sa hladne strane. Dovlačim se do njega, nalazim stub i vrtim ga do magle. Gledam proračun. Imam dolet do Divaca. To je to. Stižem kući, i to kako. Kako prelećem Rudnik, u finalnom doletu, radio stanicom naručujem pragnje za nedelju.

Poslednju fazu letim prvo 160, 180, pa 200 km/h. Uvek sa proračunom da ću imati višak visine na cilju. Dolećem iz daleka kao strela u zonu aerodroma i okrećem ciljni sektor, sa 400 m rezerve.U znak pobede, brišem celu pistu na maksimalnoj brzini. Izvlačim. Radim kapljasti manevar i slećem.

Sedam sati i deset minuta borbe u vazduhu je gotovo. Kreću čestitke, druženje i slavlje i spori dolazak novih kandidata na aerodrom. Zašto? Jer nam od sutra kreće blok obuka nove grupe. Devet dana svakodnevnog letenja od praskozorja do sumraka.

I tako odleteh treći dijamant. Neka borba bude neprestana.

Kad nađeš tih 4+ m/s